ПОСЕТА
данас смо ишли у посету
на гробљима увек дува ветар
пролеће у децембру допушта
да то оставља утисак болести
ветар разноси мирис смрвљеног
воска
и јефтиних колоњских вода
седобрадих мушкараца
ветар разноси наше страхове од
заборава
између сваке гробне уличице
(признаћемо то себи у себи )
а мени се чини: намигују ми
шеретски заверенички
црно – беле фотографије
насмејаних бака
обожепрости
као да њихов жустри превејани
безобразни
смисао за хумор не прихвата
смрт
онакву какву је ја сада видим
заправо недвосмислено је
пориче
***
све јеле су се ућутале тромо
приметим уредно засађено
љубичасто – жуто цвеће
крај беле капелице: каква
креација је дочекала почетак
оне праве дугачке зиме какав
колорит
али знам да ми не би било жао када
би мразан прст децембра
дотакао баш то исто цвеће баш
ту исту земљу
и тај осећај ме мучи јер бих
посредно
у томе учествовала
о, волела бих да сам овде
један достојанствени горостасни четинар
што преносиће јасније све
поруке света у небо а сам ће остати
хладан и ћутљив
***
на црним глатким плочама
нахватала се прашина
махом обрисаћемо је лако и
поседети с прстима на
слици покојника затим
згужваних неспретно у џепу
волимо их увек само понављамо
овде једну исту процедуру
као да смо у обавези да мислимо
једно исто а не морамо не треба
мешају се суви листови босиљка
са понеким латицама свежих икебана
свих боја: циклама, жуте, беле
и розе са сувим листовима
то цвеће личи на цвеће које се
купује пред састанак вољеној особи
један цвет зар не
лишће покапано молитвеним
воском и гробном земљом
једна јабука претворила се у
трулеж просто и једноставно
као у музеју умирања: примерак
за оно у нама за оно што јесте под нама
непопијена кафа филтер кесица
чаја и траг кармина на пластичној белој чаши
остају да причају своју причу
о томе
како се лако препустити
нестајању
али материја се истински не
опире она се препушта опет лако
смрт се, изгледа, не може
надвладати
као кад ножем убадаш у празно
у опасности си да
расечеш само сопствено грло
таштине
***
одлазећи кући перемо руке и
бришемо сатове
каже ми баба: треба спрати
смрт са руку
пре уласка у кућу где има пуно
чељади
а и старих: они се још више
боје
а ваља и обрисати сат да не
понесеш клицу кући
јер и време може изгледа да
умре двапут
и онда лако одлазимо
остављајући законима природе
да моћно и тихо раде своје
као онај четинар горе
остављамо да ветар запаљеним
пламеном и мирисом
разнесе све наше молитве речи
које смо помислили у том тренутку
да разнесе оне шаљиве осмехе
са споменика
и врати фотографије у
првобитно избледело свечано стање
све ће да се разгради до
тачнина
као да видим успорено
како сагорева фитиљ са свеће и
восак капље бо бетону
и како се она црвена пластика
скупља и увлачи у себе
саму срж мојих мисли твојих
мисли увија се
и све се изнова понавља у
ритму коначности:
птице и даље слетаће на беле
споменике љубиће их
као живот
а киша ће спирати све наше
отиске прстију усана чела
као смрт
РУЖАН САН
пробудила
сам се
упалила
сам светло и видела
да
те нема да те можда није ни било
замакао
си за оближњу и туђу будућност
и
онда тако лако остао моја
завереничка
прошлост која ме тако непристојно
лаже
и тако врти око малог прста лако
шта
се догодило
ко
је то широм отворио време и
категорично
нас сместио у његове плаве картонске кутије
као
давно купљена гробна места
објасните
ми
